А БИЛО ЈЕ ТО . .

Сада већ давне седамдесет и неке, лепо приградско насеље, у данашњој НДХ. Православци 30 % остало католици. 
Пожеле ли млади да купе грамофон, појачало или да оду негде на излет, организују забаву. Пријаве скуп милицији, дају неку сићу за капару музикантима, на "часну реч" у дућану узму пун трактор пића и грицкалица (посетилаца 250 до 300, па рачунај),
у понедељак вратиш ако остане нешто не попијено, попијено и поједено платиш и идамо даље до следеће .....

ЈА председник омладине, време прелепо,сала премала за све који су дошли. Негде пред поноћ, искористили музичку паузу, изашли напоље да удахнемо мало ваздуха,испричамо се са другарима или девојкама.До мене буквално дотрчава успаничени омладинац јуниор:
 " Председниче, југо швабе певају бана јелачића а стигла милиција".Другар покрај мене завапи "е јбг, биће батина". Брзим погледом ошацујем ситуацију: Из сале се ори  "устани Бане Јелачићу Хрватска те зобе, зове", плави фића покушава да се упаркира.....Ја одлучно  " Е, НЕЕЋЕ..Ђорђе, Милане ..замном ОДМА.." Брзим корацима уђемо у салу. Три моја "сусједа" пијани ко летве, на сред сале, загрљени певају ( боље рећи арлаучу). Покретом руке издам команду, улазимо имеђу њих, загрлимо се. Они, онако пијани, блену у нас, као" који нам је...". Тихо али одлучно им говорим" стигла милиција, прати" и из свег гласа запевам" Ој Војводо Синђелићу, ти си Турске одсецао главе". Реч МИЛИЦИЈА их у моменту отрезни. Сва шесторица сложно запавамо строфу, две ОЈ ВОЈВОДО па строфу, две УСТАНИ БАНЕ. Око нас се окупила маса и чуду гледа шта се дашава?. У то се на вратима појаве два МИЛА цајца са пендрецима у рукама. Стоје неко време и посматрају без речи. Правимо се да их не видимо и певамо. Цајац са чварком на рамену прилази лагано колу и додирне једног момка пендреком по рамену. Песма утихне, коло се растави, цајац уђе у коло и почне редом да загледа, једног по једног. Смркнутог лица долази до мене, одмери ме од главе до пете и прозбори " Јоле, Јоле... чим сам чуо Војводу Синђелића, кажем овом мом .. гарант, Јоле зајебо....а баш сам се намерачио да некога пропустим кроз шаке...ЗНАШ ЛИ ТИ ДА СУ ТЕ ПЕСМЕ ЗАБРАЊЕНЕ ???"
Ја му скрушено одговорим " знам друже командира а знаш ли ти како ПЕНДРЕК БОЛИ??", окренем се једној девојци и добацим "ајде Маро, лепото, донесите ти и твоје другарице овамо гајбу ладног пива, уби ова врућина" Нисам још ни изговорио до краја а две лепојке се пробију у коло, стану испред командира са  широким осмехом и свака му пружи флашу са пивом. Он намргођен, одмери погладом мене, па девојке...( тишина просто пара уши, секунде ко вечност... ), коначно задене пендрек за појас, узме оба пива, додаје једно колеги и прозбори "еее мангупаријо, мангупаријо ......."
    Двадесетак година касније, прецизан да будем 91.... неки нови клинци ( 8 - 10 год) долазе до моје куће, траже мене лично по имену. Прилазим им, без речи ми дају неке папирне смотуљке и одлазе журно без рачи........
Седим за столом, изравнавам смотуљак по смотуљак и читам....
Свих шест, седам порука сличног садржаја " сусједе, спремај се и бежи кући у Србију. Стигла наредба да те хапсимо, ми одбили. Позвали су ЗЕНГЕ из других места.... ".
Ево ме код куће у мом Срему већ двадесет и неку.........
НЕ ЖИВИМ .. ПРЕЖИВЉАВАМ, ОД ДАНАС ДО СУТРА.
Док пишем, Бора Чорба пева " Неко виче, биће боље ......"
ПС. Прича је истинита, само си имена, научно доказаном ОДОКАТИВНОМ методом измењена.