BILO JE .....

 

 

 

Most „Maršal Tito“

Izvor: NOVINE NOVOSADSKE

Kraj Drugog svetskog rata i oslobođenje, 23. oktobar 1944. godine, Novi Sad je dočekao bez mostova koji su povezivali sremsku i bačku stranu. Do maja 1945. godine, preko Dunava se jedino skelom moglo preći, a tada nove gradske vlasti, za jedan od najprioritetnijih zadataka postavljaju izgradnju mosta radi što boljeg drumskog, a pre svega uspostavljanje železničkog saobraćaja. Kao privremeno rešenje, odlučeno je da se izgradi pontonski most nekoliko metara uzvodno od bivšeg mosta „Kraljević Tomislav“. Pod rukovodstvom tesarskih majstora Petra Marića i Ferenca Aproa, omladinci, železničari i nekvalifikovani radnici su Dunav premostili u rekordnom roku, za 20 dana.

Pošto je most morao biti veoma izdržljiv, za pontone su iskorišćeni poveći šlepovi preko kojih su postavljeni železnička pruga i kolovoz. Svečano je pušten u saobraćaj 28. maja 1945. godine, a za nešto više od 6 meseci, koliko je trajao, preko mosta je prešlo preko 30.000 vagona, 100.000 raznih vozila i preko 2.000.000 pešaka. Poučeni iskustvom, kada je led srušio „Poćorekov“ most 1924. godine, gradske vlasti su znale da pontonski most ne sme dočakati zimu i opasnost da led ponovo onemogući saobraćaj preko Dunava. Zato se pristupilo pripremama za otpočinjanje gradnje stalnog drumsko-železničkog mosta na stubovima porušenog „Kraljevića Tomislava“. Radovi započinju u maju 1945. godine, iako su problemi bili veliki – oskudica u stručnoj radnoj snazi, građevinskom materijalu, tehničkoj opermi itd.. U gradnju mosta su se uključile fabrike iz svih delova Jugoslavije, koje su i same bile ratom delimično razorene.

Na čelu građevinske ekipe, koja je uz nadljudske napore u rekordnom roku izgradila most, bili su inženjeri: Đorđe Prodanović, Miodrag Živković, Panta Jakovljević i Sava Atanacković. U gradnji su učestvovali i zarobljeni nemački vojnici, kojima je obećana sloboda ako most bude gotov na vreme. I pošto su građevinski rokovi ispoštovani, nemački vojnici su dobili obećanu slobodu. Za kompletan radni kolektiv su izgrađene barake u kojima je deo radnika spavao, a svi su se hranili. Predsednik radničke sindikalne podružnice Zdravko Isijanović, organizovao je snabdevanje gradilišta potrebnim materijalom, kao i organizovanje kulturno-zabavnog života (biblioteka, čitaonica i drugo). Vredi pomenuti i stručnjake koji su se istakli u nalaženju rešenja za razne probleme u uslovima opšte oskudice, prvi je bravar Berenji Mikloš koji je osposobio četiri neophodne dizalice, a drugi je monter Radovan Rašeta koji je pomogao svojim radom i stručnim savetima iako je tek pristigao iz nemačkog konc-logora.

Most je završen u rekordnom roku za 160 dana i predstavljao je prvi stalni most u Evropi koji je izgrađen posle Drugog svetskog rata. Zbog oskudice i štednje materijala, most je koštao 21.000.000 dinara, od predviđenih 34.000.000 dinara. Železnička pruga je sa mosta usmeravana u današnju Štrosmajerovu ulicu, da bi se glavna petrovaradinska ulica i Beogradska kapija oslobodile za drumski saobraćaj.  Prvi voz preko novog mosta je prešao 1. januara 1946. godine, a 20. januara, u prisustvu Josipa Broza i Koste Nađa, svečano pušten u saobraćaj i tada dobija ime „Most maršala Tita“. I novi most je u početku bio predviđen kao privremeno rešenje, ali je odoleo vremenu i kada je punio 53 godine, zadesila ga je sudbina i prethodnih mostova u Novom Sadu, srušen je.

Tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju, novosadski mostovi su se našli na meti agresora. 1. aprila 1999. godine, Varadinski most (početkom 90-ih godina 20. veka ime mosta „Maršal Tito“ promenjeno je u „Varadinski most“) srušen je sa dve navođene avio-bombe. Tom prilikom poginuo je i naš sugrađanin Oleg Nasov. Završetkom bombardovanja, razmatrani su planovi za gradnju novog mosta (današnji most „Varadinska duga“), te su delovi porušenog mosta izvađeni iz Dunava i odneti u smederevsku železaru.

Željko Evđić (foto: nsportal.info)
PS. Tekst je prenet u celosti iz NOVINA NOVOSADSKIH, dodato je nekoliko fotografija pronađenih na internetu.